Dugo nisam pisala na blogu. Svraćala sam, po ko zna koji put čitala poslednji napisani članak, ali nisam znala šta novo da pišem.
Prošla godina je bila puna ružnih dešavanja za mene i moju porodicu. Hvala Bogu, prošla je, ne okrećemo se već idemo dalje 
Možda ne bih pisala ni sada, ali mislim da važna odluka moje najstarije ćerke Teodore jednostavno zaslužuje da bude zapisana.
Pre dva dana, moja Teodora je poželela da izbaci meso iz ishrane. Obzirom da sam ja već duže vreme razmišljala na tu temu, oberučke sam prihvatila njene želje i obećala da ću joj se priključiti. Znači, od juče, moja ćera i ja smo na vegetarijanskoj ishrani
Kažu da je čest razlog za vegetarijansku ishranu etički problem sa ubijanjem životinja. Kod Teodore je ključni momenat u odluci bio prizor zgažene životinje na putu. Obzirom da je ona dete koje voli životinje nisam se začudila njenom komentaru : ” Jaoj, mama, pa kako ću ja posle ovoga da jedem meso ?! ” Nekako mi je u momentu najlogičniji i najpametniji odgovor bio ” Pa ne moraš ni da ga jedeš.”
Našu odluku smo rešile da sprovedemo u delo odmah, o čemu smo obavestile ostatak porodice. Interesantno je da se niko nije začudio, niko nije negodovao i niko nije pametovao, jednostavno su to prihvatili kao nešto što je potpuno normalno. Dogovorili smo se da ću ja ubuduće pripremati hranu bez mesa, a njima naknadno dodavati bareno, prženo ili pečeno meso ( po želji ) , da bih izbegla duplo spremanje hrane. Prvi dan su preživeli…za danas ćemo da vidimo, pošto sam pravila nešto što do sada nisu jeli…a danas je dogovorno dan bez mesa
Danas je na meniju paradajz čorba i faširane od azuki pasulja sa prelivom od majoneza i pavlake. Biću dobra, pa ću im spremiti i krompir pire, ako im se ne svide šnicle Ja sam ih probala i oduševljena sam.
Ovih dana ću otvoriti stranicu koja će biti posvećena vegetarijanskoj klopi…biće tu i slika i recepata… to ćemo sređivati i rešavati u hodu.
Okolini još nismo saopštili odluku, ali vremenom će saznati… ne očekujem neku veliku podršku, a iskreno, nije mi ni potrebna. Teodori su neke drugarice već rekle da nije normalna 
Ništa manje ni ja ne očekujem od nekih “prijatelja”
Ne znam samo, zašto je toliko teško prihvatiti ljude takve kakvi su i prihvatiti njihove odluke i način života. Ja od nikoga neću tražiti da prestane da jede meso, taman posla. Pa prvo neće moj muž da prestane, kao ni sin… što ne znači da ću ih ja manje voleti. Takve odluke zavisiće samo od njih. To je nešto što treba da sazri u njima i čega treba da budu svesni, na to ih niko ne može nagovoriti.
Što bi rekla moja drugarica Veca..” Zašto ja moram da jedem meso mrtvih životinja… ne moram ” Naravno, sve je to lični izbor 
Unikatea
Skorašnji komentari